“Fear kills more dreams then failure ever will”
Ono što primećujem kao jednu od glavnih prepreka u postizanju ciljeva, kod svojih klijenata, a i ljudi iz privatnog okruženja, jeste strah.
Strah od nepoznatog. Šta će biti ako… Takođe, i strah od poznatog.
Naš mozak je sklon da postavlja teze i predpostavke na osnovu onoga što zna od ranije, pa “prognozira” kako će se stvari odvijati ako uradimo to što planiramo. Ovo nije loše, ako koristimo za povezivanjem sa ciljem u budućnosti, u vidu vizualizacije, maštanja, planiranja, osećaja.
Međutim, naš mozak češće krene u smeru “šta ako ovo pođe po zlu; ja ovo neću umeti”… pa onda čuveno “šta će ljudi reći”… “osuđivaće me, podsmevaće mi se”.
Da, strah od negativnog mišljenja drugih ljudi o nama, je zaustavio toliko osoba na putu ka životu koji žele.
Ovo je bio i moj “gremlin” kako mi to u koučingu zovemo. I ja sam brinula šta će ljudi pričati o meni. To me je toooliko godina kočilo. Onda sam shvatila jednu stvar – ljudi ne pričaju o nama, ne razmišljaju o nama i ne bave se nama ništa više nego o vestima koje su ima tog dana iskočile dok su skrolovali. Već sutra smo “old news”. Razmislite samo, kada vi na kafi sa prijateljima spominjete nekog? I koliko se dugo ili duboko bavite tom temom? To je tek neka priča za razonodu i slobodno filozofiranje o tuđim životnim izborima. Do kraja dana ste već na to zaboravili.
Ako su u pitanju bliski ljudi, isto zamislite obrnuti scenario. Razmislite i kako uopšte znate da ste sa nekim bliski? Po rođenju? Osećaju? Temama?
Imam jedno nepopularno mišljenje kada su bliski ljudi u pitanju. A to je da osoba ne mora da razume moje izbore, ne mora ni da ih podrži. Ali mora da mi veruje da radim za svoje dobro, da me voli i da bude tu za mene i ako “pogrešim”. U suprotnom ispada da smo bliski samo ako se ponašamo isto, mislimo isto, radimo isto. Ako sa bliskim osobama ne mogu da budem ja prava ja, onda koja je razlika između odnosa sa “bližim i daljim” ljudima.
I šta ako sam do pre nekog vremena bila drugačija? Imam pravo da se bolje upoznam, imam pravo da se predomislim, imam pravo da se promenim, imam pravo da se oslobodim. Prava autentičnost znači prihvatanje svih delova sebe. I onih koje sam juče bila i onih koje sam bila pre 10 godina. I to što smo juče provodili vreme ogovarajući nekog ili pričajući o ljudima sa instagrama, a sada to više ne želim da radim, ne znači da te ne volim, da ne želim da provodimo vreme zajedno, da mislim da sam bolja od tebe. Samo želim da pronađemo nove teme. Evo ponudiću ja par. A ako ne možemo i to je u redu. Ne moramo da imamo teme.
Ali vreme u ovom životu je dragoceno i hajde da ga provodimo kako nam prija.
Isto, jedna od omiljenih rečenica kojima se vodim jeste “ako će neko da bude nezadovoljan tvojim životom, veoma je važno da to ne budeš ti”.
Često ljudi ostaju na istom mestu, jer se boje promene. Na tom mestu nije lepo, nisu zadovoljni, nije kvalitet, ali ostaju. Nekada su samo podsvesno svesni svog nezadovoljstva i ispoljavaju ga na različite načine u svakodnevnom životu. A nekada su savršeno svesni – loše mi je ovde. Ali se bojim da promenim. I ostajem.
Moje pitanje je: “Pa šta?”. Pa šta ako se bojiš?
Uradi stvari uprkos strahu.
To je hrabrost. To je razlika između onih koji žive živote kakve žele i ljudi koji nikada ne naprave prvi korak. Nisu ovi prvi rođeni ni bolji ni napredniji ni neustrašivi.
Samo su se usudili.
Išli su ka svojim ciljevima sa strahom pod ruku. I najčešće kada napravite prve korake, strah vam pusti ruku i ode. Do sledećeg velikog koraka. Ali sada već znate šta sa njim – korak, dva i ode.
Kako ja to vidim, svi imamo dva izbora u životu:
- Da ostanemo gde smo i uplašimo se svaki put kada pomislimo da bismo hteli nešto drugačije. Dok ne prestanemo i da pomišljamo.
- Da se pokrenemo i pored toga što deluje strašno
Isto, imam vesti za tebe. Promena je u životu neizbežna. Dok ti ostaješ u mestu, život se svakako menja.
Pitanje je samo, koliko se ti tu pitaš i koliko biraš koje će to promene biti.
