“Growth is uncomfortable, because you never been there.”
Koučing proces sa mnom izgleda tako što prvo skidamo slojeve koje smo pokupili kroz svoje životno iskustvo, da bismo došle do onoga ko mi izvorno jesmo.
Skidamo sva uverenja, sva moranja, sva “trebalo bi”. Idemo duboko ispod strahova. I susrećemo se sa svojim pravim željama. Upoznajemo svoje vrednosti… šta je ono što nam je zaista važno? Osvešćujemo ih, osnažujemo vezu sa njima i krećemo istinski da ih živimo.
I onda iz mesta jasnoće i prave povezanosti sa sobom pravimo sledeći korak.
Ovaj put nije lak. Veoma često je zastrašujuć, bolan i usamljen. Želećeš da odustaneš, želećeš da se vratiš na staro, jer će ti delovati da je ovo novo preteško.
Ali mi možemo da uradimo teške stvari. To što je nešto teško, nije dovoljno dobar razlog da od toga odustanemo. Ako nam je bitno.
A bitno ti je. Čim si ovde.
Važno mi je da znaš da ovo nije tra la la rad. I ako nisi spremna da pogledaš u sebe i tamo se sretneš i suočiš sa nepoznatim (ili poznatim) – ovo nije proces za tebe.
Rad sa mnom nije za osobe koje dolaze po dokaz da “ne mogu” ili da ovo ne radi.
Nije za one kojima ovo neće biti jedan od glavnih prioriteta.
Nije za one koji se neće pojavljivati, neće raditi svoj deo posla ili će ga otaljavati.
Koučing proces nije za one koji će odustati posle prve prepreke ili nelagode.
Nije za one koji dolaze da “eto probaju”.
Nije za one koji dolaze po moja rešenja, savete, mišljenja.
Ja nisam tvoj guru, što bi neki poznatiji od mene rekli.
Ja sam ovde da ti dajem prostor da ti budeš ti.
Da ti postavljam pitanja koja će te voditi šire od tvog trenutnog vidokruga.
Da te čujem i da ovo vreme na sesiji bude samo tvoje, sa fokusom na tebi. You are the star.
Osiguravam ti bezbedan prostor da sve tvoje ispliva i da vidiš šta ćeš sa tim.
Da osvestiš šta želiš, zašto to želiš i kako to da ostvariš.
Tvoje je da se pojavljuješ na koučing sesijama u dogovorenom terminu, na vreme.
Da to vreme isključiš sve što bi moglo da te ometa ili odvlači pažnju.
I da se pustiš.
Sve odgovore već imaš, samo ako dozvoliš sebi da ih čuješ.
“Ja neću robovati kalupima iz kojih nisam otisnuta.”
Uverenje je po definiciji misao koju smo prihvatili i usvojili kao apsolutnu istinu. Uverenje je nešto što stičemo kroz iskustvo života. Najdublja uverenja stičemo u najranijim godinama, u okruženju svoje primarne porodice (porodice u kojoj smo se rodili/odrasli).
Međutim, svako iskustvo može da formira neko uverenje.
Ukoliko smo boravili u nekom gradu u proleće, naše uverenje će verovatnije biti da je taj grad svetao, obojen… nasuprot utisku sivila i stvarnosti ako smo boravili po kišnom jesenjem danu.
Uverenje je stvar viđenja i doživljaja stvarnosti i kao takvo može da se menja.
Zašto nam je ova tema bitna?
Uverenja kreiraju naš život, odnosno utiču na naše misli, stil života, odluke…
Ako je moje uverenje da je pisanje ovog bloga teško, imaću otpor da uopšte krenem da ga pišem.
A kada krenem, tražiću dokaze da moje uverenje opravdam, pa će mi i sam proces pisanja ići teže, nego da mislim da ja to mogu sa lakoćom.
Zašto kažem da su naša uverenja kreirana našim iskustvima?
Recimo da se prvi put kada sam pokušala da napišem blog post ispostavilo da mi baš i ne ide. Možda se drugi i treći put desilo isto. Četvrti put mi se ni ne kreće, a peti put već mislim “Ja ovo ne umem!”.
I otud moje uverenje da je pisanje bloga teško.
Nasuprot tome, ako se desilo da mi je pisanje išlo, imala sam inspiraciju, temu, teklo je… onda ću misliti da je pisanje lako, da mogu da ponovim taj proces bez problema, nemam otpor i rado sedam da pišem.
Isto tako, ako sam odrasla u porodici gde se, na primer, za Uskrs okupljalo i bilo kod kuće, u okviru porodice, moje uverenje će biti da je takvo ponašanje ispravno.
I na na nečiji predlog da tih par dana praznika odemo na put, verovatno ću imati otpor i osećati nelagodnost da se za to odlučim, jer to nije nešto što mi se čini kao u redu.
Ono što ponavljamo mislima, rečima ili delima nam postaje prirodno, normalno i ispravno.
Pozitivna strana ovoga jeste, da se uverenje koje nam ne služi, nije u skladu sa nama ili životom koji želimo da izgradimo, menja – tako što prekinemo obrazac ponavljanja.
Šta to u praksi znači?
Često je veoma neprijatno i preveliki izlazak iz zone komfora da samo uradimo suprotno od onoga što smo do sada radili. I zato na putu promene uverenja (posebno onih dubokih, tradicionalnih, porodičnih, definišućih) treba krenuti postepeno. Korak po korak.
Za početak, otvoriti se za istraživanje drugačijih misli. Ako je uverenje koje imam “ja ne umem da kuvam” i iz tog razloga svaki put kada pomislim na kuvanje imam grč u stomaku, a kada krenem da čitam recept “ništa ne razumem”, jer “ja to ne umem” – mogu da istražim misli vezane za ovu temu.
Kako to zapravo izgleda?
Pa za početak, mogu da nađem misao koja je više neutralna, a manje negativna, a da je ja osetim kao istinitu. Na primeru čitanja recepta to bi bilo da od misli “ništa ne razumem” dodjem do misli “nešto ne razumem”. Jer sigurno postoje delovi teksta koje razumem. Pa idemo ka “ja skoro sve razumem” i “ja sve razumem”.
Ili od misli “ja ne umem da kuvam” do “ja sam u procesu učenja da kuvam”, “ja umem da kuvam neke stvari” i onda “ja umem da kuvam”.
Još primera:
Uverenje – moje telo je neprivlačno. Neutralna misao – ja imam telo. Pozitivna misao – određeni deo mog tela je lep <<< više delova mog tela je lepo <<< volim svoje telo
Ono što olakšava promenu uverenja jeste kada imamo dokaze da je novo uverenje istinito.
Na primer: uverenje – ljudi koji imaju mnogo novca su pokvareni (imamo u glavi ljude koji su dokaz toga). Neutralnija misao – nisu svi ljudi koji imaju mnogo novca pokvareni (u glavi imam bar jednu osobu koja je dokaz za to).
Ako ne mogu da se setim primera koji bi bio dokaz da je moja neutralna misao istinita, onda bi neutralna, a istinita misao mogla da bude “ne poznajem sve ljude koji imaju mnogo novca, pa ne mogu ni da znam da li su pokvareni”.
Jer kao što smo rekli, radimo na promeni percepcije i ostavljamo mogućnost za drugu opciju od one u koju smo do sada tako čvrsto verovali.
Kao što sam već spomenula, uverenja stičemo od malih nogu i ona se formiraju iz okruženja u kome najviše boravimo, što je u tim najranijim godinama, uglavnom, porodica. Dakle, ako moja porodica živi po određenim pravilima, običajima, vrednostima, za većinu tih stvari će se u meni razviti uverenje da je to ispravno i da tako treba.
I šta je tu sporno?
Sporno je kada ova uverenja nisu u skladu sa našom istinskom prirodom.
Uzećemo za primer jedno uobičajeno uverenje za naše društvo, a to je kako izgleda životni put jedne uspešne i ostvarene žene.
Bude dobra i poslušna devojčica. Završi školu. Idealno fakultet. Nađe posao. Uda se za svog dugogodišnjeg momka. Dobije ugovor za stalno. Zatrudni. Porodi se. Možda još jednom. Sprema kuću, kuva ručak, vaspitava decu i sluša muža, radi.
E sad, tebi je 30. a tvoj život u ovom trenutku izgleda tako da si fokusirana na putovanja i nova iskustva. Koja ne uključuju majčinstvo. Ti u sebi osećaš da je to ispravno i u skladu sa tobom, ali svaki put kada te član porodice (ili u gorem slučaju komšinica) pita “kada ćete decu”, tebi, i pored prve reakcije koja je bilo kakav odgovor, to duboko usađeno uverenje šapne “možda kasnim”.
A ako izgovoriš svoj stav, kakav god on bio, uglavnom sledi negodovanje.
Reakcija na ponašanje pojedinca, koje je drugačije od onog koje propagira zajednica, je uglavnom negativna i veoma retko prijatna. Jer je “novo” nepoznato i kosi se sa ustaljenim i onim što je prihvaćeno kao normalno i ispravno.
Zašto nam ovo teško pada?
Teško nam pada, jer se osećamo izolovano i usamljeno. A prirodna težnja najstarijeg dela našeg mozga jeste da bude u zajednici, jer zajedništvo pruža sigurnost, bezbednost.
To je onaj deo našeg mozga koji je postojao još kada se čovek hranio lovom, a i sam bio lovina od divljih životinja. Uvezivanjem u zajednišvo sa drugim ljudima, pomagalo mu je da preživi. I taj genetski kod je u gotovo svima nama. Oduvek. I stoga, svako istupanje iz zajednice deluje u najmanju ruku kao čudan osećaj. A kada su u pitanji naši najdraži gde je strah od odbacivanja i izlaska iz zajednice najveći, osećaj je zastrašujući.
Takođe, ako je ustaljen obrazac u porodici nešto što se smatra dobrim, ispravnim ponašanjem. A mi odstupamo od njega – mi se ne ponašamo dobro i nismo dobri.
Kako se u većini porodice koristio model vaspitanja – dobar si (ponašaš se kako mama i tata žele) – dobijaju se pohvale i mio glas, što dete tumači kao “voljen sam”. I s druge strane nisi dobar (ne slušaš roditelje) – slede grdnje i kazne, koje dete tumači kao “ne vole me”. A jedna od najdubljih potreba svakog čoveka je da bude voljen.
Dakle imanje određenog uverenja je prirodno i oblikovano je uticajem okruženja i životnim iskustvom. A promena tog uverenja je proces koji je moguć, jednostavan u koracima, ali ne nužno i u primeni. Najviše zbog osećaja nelagodnosti i strepnje koju reakciju će imati moje okruženje na određenu promenu.
O tome kako se nositi sa reakcijama i kako se osloboditi od sindroma “šta će drugi reći”, pročitaj u ovom postu.
Svako uverenje koje osvestimo da imamo treba da preispitamo i proverimo da li je u skladu sa nama. Ukoliko nije, videti kako možemo da ga promenimo, a da nam koristi u izgradnji života kakav želimo.
